Увод у Међународни монетарни фонд (ММФ)
Међународни монетарни фонд (ММФ) је међународна организација која пружа финансијску помоћ и савјете земљама чланицама. Овај чланак ће разматрати главне функције организације, која је постала трајна институција саставни део стварања финансијских тржишта широм света и раста земаља у развоју.
Шта то ради?
ММФ је рођен на крају Другог светског рата, ван Бреттон Воодс конференције 1945. Створен је из потребе за спречавањем економских криза попут Велике депресије. Са сестринском организацијом, Светском банком, ММФ је највећи јавни зајмодавац средстава у свету. То је специјализована агенција Уједињених нација и њиме управља 186 земаља чланица. Чланство је отворено било којој земљи која води спољну политику и прихвата статуте организације.
ММФ је одговоран за стварање и одржавање међународног монетарног система, система по којем се врше међународне исплате међу земљама. Стога настоји да обезбеди систематски механизам за девизне трансакције у циљу подстицања инвестиција и промовисања уравнотежене глобалне економске трговине.
Да би се постигли ови циљеви, ММФ се фокусира и саветује о макроекономским политикама земље, које утичу на њен курс и владин буџет, новац и кредитно управљање. ММФ ће такође оценити финансијски сектор земље и њене регулаторне политике, као и структурне политике у оквиру макроекономије које се односе на тржиште рада и запошљавање. Поред тога, као фонд може понудити финансијску помоћ земљама којима је потребно да исправе разлике у платном билансу. ММФ-у је стога повјерено његовање економског раста и одржавање високог нивоа запослености у земљама.
Како то функционише?
ММФ добија свој новац од претплата квота које плаћају државе чланице. Величина сваке квоте одређује се колико свака влада може платити у складу са величином своје економије. Квота заузврат одређује тежину коју свака држава има у оквиру ММФ-а - а самим тим и његово гласачко право - као и колика средства може добити од ММФ-а.
Двадесет и пет посто квоте сваке државе плаћа се у облику посебних права вучења (СДР-а), која представљају захтјев за слободно употребљивим валутама чланова ММФ-а. Пре СДР-а систем Бреттон Воодс био је заснован на фиксном девизном курсу, а бојало се да неће бити довољно резерви за финансирање глобалног економског раста. Стога је ММФ 1968. створио СДР-ове који су својеврсна међународна резерва. Они су створени да допуњују тадашње међународне резерве, а то су злато и амерички долар. СДР није валута; то је обрачунска јединица којом државе чланице могу међусобно размењивати ради намирења међународних рачуна. СДР се такође може користити у замену за остале слободно трговане валуте чланова ММФ-а. Земља то може учинити када има дефицит и треба му више девиза за плаћање међународних обавеза.
Вриједност СДР-а лежи у чињеници да се државе чланице обавезују да ће поштивати своје обавезе кориштења и прихватања СДР-а. Свакој земљи чланици додељује се одређени износ СДР-а на основу тога колико земља доприноси Фонду (што се заснива на величини економије земље). Међутим, потреба за СДР-ом смањила се када су велике економије умјесто тога смањиле фиксни курс и умјесто тога одлучиле за промјењиве каматне стопе. ММФ обавља све своје рачуне у СДР-има, а комерцијалне банке прихватају рачуне деноминиране у СДР. Вредност СДР-а дневно се прилагођава у односу на корпу валута, која тренутно укључује амерички долар, јапански јен, евро и британску фунту.
Што је земља већа, већи је и њен допринос; стога САД доприносе око 18% укупних квота, док острва Сејшели доприносе скромних 0, 004%. Ако га позва ММФ, држава може платити остатак своје квоте у својој локалној валути. ММФ такође може позајмљивати средства, ако је потребно, у оквиру два одвојена споразума са земљама чланицама. Укупно, има 212 милијарди СДР (290 милијарди УСД) квота и 34 милијарде СДР (46 милијарди УСД) на располагању за позајмљивање.
Предности ММФ-а
ММФ нуди своју помоћ у виду надзора, који се годишње спроводи за поједине земље, регионе и глобалну економију у цјелини. Међутим, земља може затражити финансијску помоћ ако се нађе у економској кризи, било узрокованој наглим шоком за њену економију или лошим макроекономским планирањем. Финансијска криза ће резултирати озбиљном девалвацијом валуте земље или великим исцрпљивањем девизних резерви државе. Заузврат за помоћ ММФ-а, од земље се обично тражи да покрене програм економских реформи под надзором ММФ-а, иначе познат као САП (Структурне политике прилагођавања). (За више увида, погледајте Да ли ММФ може да реши глобалне економске проблеме? )
Постоје три шире имплементирана објекта помоћу којих ММФ може позајмљивати свој новац. Станд-би споразум нуди финансирање краткорочног платног биланса, обично између 12 и 18 месеци. Проширени фонд средстава (ЕФФ) је средњорочни аранжман у којем земље могу позајмити одређени износ новца, обично током периода од три до четири године. ЕФФ има за циљ да реши структурне проблеме унутар макроекономије који изазивају хроничну неједнакост у платном билансу. Структурални проблеми се рјешавају кроз реформу финансијског и пореског сектора и приватизацију јавних предузећа. Треће главно средство које нуди ММФ је познато као средство за смањење сиромаштва и раст (ПРГФ). Као што име имплицира, његов циљ је смањење сиромаштва у најсиромашнијим земљама чланицама, а истовремено постављање темеља за економски развој. Кредити се дају са посебно ниским каматама. (За повезано читање, погледајте шта је платни биланс? )
ММФ нуди и техничку помоћ транзицијским економијама у преласку са централно планиране на тржишне привреде. ММФ такође нуди хитна средства за сломљене економије, као што је то учинио за Кореју током финансијске кризе у Азији 1997. године. Средства су убризгана у корејске девизне резерве како би се ојачала локална валута и на тај начин помогло земљи да избјегне штетну девалвацију. Средства за хитне случајеве такође могу бити позајмљена земљама које су се суочиле са економском кризом као последица природне катастрофе. (За бољи поглед на то како економије прелазе са државног на слободна тржишта, погледајте Државне економије: од приватног ка јавном .)
Сви садржаји ММФ-а имају за циљ стварање одрживог развоја у некој земљи и покушавање креирања политика које ће прихватити локално становништво. Међутим, ММФ није агенција за помоћ, тако да се сви зајмови дају под условом да земља примјени САП и да приоритетно врати оно што је посудила. Тренутно су све земље које су у оквиру програма ММФ-а у развоју, транзицијске и земље у настајању (земље које су се суочиле са финансијском кризом).
Не постоји свако исто мишљење
Пошто ММФ позајмљује свој новац "конопцима" у облику својих САП-ова, многи људи и организације жестоко се противе његовим активностима. Опозиционе групе тврде да је структурно прилагођавање недемократично и нехумано средство позајмљивања средстава државама суоченим са економским неуспјехом. Земље дужнице према ММФ-у често су суочене са финансијским бригама испред социјалних. Стога, захтевајући да отворе своје економије страним улагањима, да приватизују јавна предузећа и смање владину потрошњу, ове земље трпе немогућност да правилно финансирају своје образовне и здравствене програме. Штавише, стране корпорације често искориштавају ситуацију искориштавајући локалну јефтину радну снагу, а истовремено не водећи рачуна о животној средини. Опозиционе групе кажу да би локални култивисани програми, са широким приступом развоју, донијели веће олакшање овим економијама. Критичари ММФ-а кажу да, као што то сада стоји, ММФ само продубљује јаз између богатих и сиромашних нација света.
Заиста, чини се да многе земље не могу окончати спиралу дуга и девалвације. Мексико, који је покренуо злогласну "дужничку кризу" из 1982. када је објавио да је на ивици да пропусти све своје дугове услед ниских међународних цена нафте и високих каматних стопа на међународним финансијским тржиштима, тек треба да покаже своју способност да се оконча његова потреба за ММФ-ом и његовим структурним политикама прилагођавања. Да ли зато што ове политике нису биле у стању да одговоре корен проблема? Да ли би више решења могло да буде одговор? Ова питања нису лака. Међутим, постоје случајеви где ММФ улази и излази након што је помогао у решавању проблема. Египат је примјер земље која се укључила у програм структурног прилагођавања ММФ-а и успјела га завршити.
Доња граница
Пружање помоћи развоју је стално и динамично настојање. Иако међународни систем има за циљ стварање уравнотежене глобалне економије, он би требао тежити рјешавању локалних потреба и рјешења. Са друге стране, не можемо занемарити користи које се могу постићи учењем од других.