Ево шта ће се догодити ако Еуро не успије

У 2015. години Европска унија (ЕУ) била је у стању пада. Било је великих банкарских проблема у Деутсцхе Банк АГ (НИСЕ: ДБ), Цредит Суиссе Гроуп АГ (НИСЕ: ЦС) и готово у свим италијанским финансијским институцијама. Грчка је патила економски, а чини се да је неколико других земаља суђено за то исто. Године 2016. Велика Британија је изгласала излазак са ЕУ гласа за Брекит, а Европска централна банка (ЕЦБ) увела је негативне камате у очајничком покушају да подстакне раст. Али у 2017. години плима је била окренута.

Тренутно стање евра

Еврозона је уживала у својој најбољој години у 2017. години у једној деценији, показујући да је напокон изашла из дужничке кризе која је претила еуру. Према Еуростату, агенцији за статистику Европске уније, еурозона се у 2017. години проширила за 2, 5%, што је премашило раст Сједињених Држава са 2, 3%. Грчка би изашла из свог статуса зајма до средине 2018. године, а остале земље које су претрпеле велику рецесију 2008. биле су јаче и мање су незапослене. Еуро је апресирао у односу на долар, мада то чини извоз из зоне мање конкурентном на глобалној разини [1]. Док је еврозона напокон била у економском успону, шта би се десило ако дође до још једне рецесије и еура до колапса?

Крај шенгенског простора

Срушени еуро вјероватно би могао угрозити такозвани "Сцхенген Ареа", назван по Сцхенгенском споразуму из 1995. године. На основу овог споразума, 26 одвојених европских земаља сложило се да дозволи слободно кретање људи, роба, услуга и капитала унутар граница еурозоне. Није свака чланица ЕУ такође чланица Сцхенгена, а није сваки учесник у Сцхенгену део ЕУ, али колапс евра би ипак погодио земље унутар и изван региона.

Економски је могуће имати конкурентне валуте у истој економској зони. Ништа не спречава Немце или Италијане да тргују, како немачким маркама Деутсцхе, тако и италијанском лиром, на пример. Тај се сценариј чини мало вероватним, јер би престанак евра повећао притисак да се распусти цео експеримент са ЕУ.

Ако би шенген пао, земље унутар еурозоне требало би да примене граничне контроле, контролне тачке и друге интерне прописе претходно елиминисане у Шенгенском споразуму. Трошкови овога преточили би се у приватна предузећа, посебно она која се ослањају на континентални превоз или туризам.

У мјери у којој различите увозне квоте или тарифе примјењују различите државе чланице, те у мјери у којој се те мјере врше реципрочно другдје, дошло би до одговарајућег пада међународне трговине и економског раста. Колапс евра утицао би на више земаља од оних у Европи, мада на несигурне начине. Друге регије, посебно главни трговински партнери у Северној Америци и Азији, суочили би се са финансијским и евентуално политичким последицама.

Утицај ван ЕУ

Многе претпостављене економске користи унутар ЕУ не преносе се на спољне трговинске партнере. Слобода рада и капитала не односи се на пример на Сједињене Државе или Кину, осим ако страни потрошачи и произвођачи не добију приступ у неку земљу чланицу. То отежава предвиђање потенцијалних пропуста, јер је могуће да би још јача политика раста могла да замени бирократску супердржаву са седиштем у Бриселу. С друге стране, повећани економски изолационизам од националистичких покрета угрожава међународна предузећа и финансијска тржишта.

У кратком року, тржишта би вероватно негативно реаговала на додатну несигурност. ЕУ је позната роба, иако несавршена, а тржишта попут предвидљивости. На дужи рок, међутим, тржишта би могла имати користи од поново растуће Европе. Између 2010 и 2015, Европа је значајно заостајала за регионима Америке, Африке, Азије и Тихог океана по стварном расту бруто друштвеног производа (БДП). Ако свет после евра врати континенталну Европу у конкурентни економски раст, велика је вероватноћа да ће глобална економија имати користи.

Прелазак натраг у националне валуте

Службени термин напуштања еура и увођења старе валуте назива се „реденоминацијом“. Таква конверзија би готово сигурно била мање сложена од координације усвајања евра 2002. године, али инвеститори би и даље требали бити опрезни.

Реденоминација би подразумевала две широке промене. Први је службено усвајање нове валуте унутар граница једне нације. То значи прилагођавање садашњих зарада, цена и других вредности новом новцу на приближно пропорционалној основи. Друго, међународна вредност валуте требало би да се цени на девизним (форек) тржиштима. Ово се заснива на многим факторима, укључујући производну способност сваке националне владе и релативни ризик од девалвиране валуте.

Вјероватно ће многе задужене земље са пуно страних кредитора, попут Грчке, покушати поново искористити како би умањиле свој стварни терет отплате. Један од начина да се то постигне је поновно уступање и одмах започињање снажне инфлације како би се смањила куповна моћ отплаћеног дуга. Економисти понекад то називају „тренутном унутрашњом девалвацијом“. Лоша страна такве политике је да ствара опустошење у девалвираној економији земље, јер банкарски рачуни, пензије, плате и вредности имовине трпе.

Блиске историјске паралеле могу се наћи након пропасти Аустро-Угарске империје, која је стајала између 1867. и 1918. Након што се царство распало, многе земље чланице надале су се да ће задржати аустроугарску круну као валуту. Нажалост, неколико неодговорних влада користило је експанзивне монетарне политике како би отплатило дугове из Другог светског рата, што је покренуло хиперинфлацију у Аустрији до раних 1920-их. Словенија, Мађарска и други су доживели много тога. До 1930. године свака бивша нација чланица морала је користити нову валуту често подупрту златом или сребром.

Утицај на банкарство, Форек и међународну трговину

Ако би једина промена била замена евра надметањем националних валута, укидање евра само би створило стварне дугорочне промене у монетарној политици. Еврозона је првобитно продана, дијелом, концептом стварања европског пандан Федералним резервама САД-а. Елиминисање евра децентрализовало би монетарну власт назад на државе чланице; на пример, немачка централна банка би контролисала каматне стопе и новчану понуду у Немачкој, док би их португалска централна банка контролисала у Португалу.

Банке би могле да докапитализирају у својој националној валути, мада би вероватно морале да задрже активније девизне биланце за регионалну трговину и помирење. Различити курсеви би измијенили релативне вриједности неке имовине која се држи на међународном нивоу, а радници на мање инфлаторним европским тржиштима рада видјели би релативно повећање прихода у односу на европске владе са лабавом монетарном политиком. На пример, вероватно је да би радници у високо продуктивној Немачкој имали лакше добављати робу и услуге произведене у мање продуктивној Словенији.

Међутим, мало је вероватно да би остале економске политике остале непромењене ако евро не успије. Чак и ако би ЕУ технички преживјела, могла би се примијенити друга ограничења на имиграцију или трговину. Странке про-евра вероватно би претрпеле политичке последице, омогућавајући националистичким странкама да стекну утицај и примене нове фискалне политике. Ако Сцхенген такође не успе, економске последице би могле бити крајње реметилачке, чак и само краткорочно.